Миладин Берић

EНЦИКЛОПЕДИЈА ИМЕНА И ПРЕЗИМЕНА

 

ОРФЕЈ, Ђорђе М. Бјелајац, рецензија

У посљедње вријеме с ове стране Дрине јављају се разни литерарни покушаји осјенчавања наше ближе историје, која на сву срећу није само ратна, како је већина аутора посматра. Такође, јављају се и разни омажи, сјећања, мемоари, монографије и слично, малтене, о свакој иоле озбиљнијој институцији која је у неком тренутку била дио живота њихових аутора. Наравно, није проблем у тој хиперпродукцији, односно квантитету, већ је проблем у квалитету, јер већина тих писанија личи једна на другу, као јаје јајету. Зато морам признати да сам, добијајући рукопис „Орфеј“, помислио да ће то бити још један у низу заморних рукописа које не вриједи читати послије двадесетак уводних страна, јер све остало, без обзира на количину исписаног папира, само је папагајско понављање идеја и чињеница које су водиле аутора да крене у један овакав подухват, а које су изнесене у наведеним, уводним страницама.

Тек, на самом почетку, рецимо да се уопште не ради о таквом рукопису, већ о оном другом, који је занимљиво читати од првог до посљедњег реда, јер је на својим најбољим страницама онолико појединачан колико и универзалан.

„Орфеј“?

Ако претпоставимо да је то само име часописа ученика Гимназије у Бањалуци и да је цијели Бјелајчев подухват, у ствари, покушај објашњавања начина његовог настанка у ауторово вријеме, онда смо се суочили с повећим уводом који има далеко већу универзалност, јер је, рецимо, кроз агонију „Чајавца“, коју аутор приказује у завршним годинама пада, приказано посртање многих сличних гиганата у којима ова земља није оскудијевала. Наравно, сама агонија предузећа није одвојена од агоније људи, па је кроз свој примјер сналажења Ђорђе Бјелајац приказивао и све друге инжењере и све оно са чиме су се сусретали након посљедњег рата у жељи да дођу до некаквог посла, који је, за разлику од оног који су радили по гигантима, ипак био како-тако плаћен. На том путу постојало је много стрелица и путоказа, а мало свјетлости на крају.

Ипак, заборавимо тај приступ, јер „Орфеј“ има далеко шири и комплекснији значај, који у некој варијанти може да представља, и представља, самог аутора, јер је цијела ова прича, ипак, испричана у првом лицу једнине. А онај ко пише у првом лицу једнине и онај ко пише о стварним људима на путу је субјективности коју је понекад немогуће избјећи. Зато је, ваљда, овај рукопис препун изненађења.

Прво изненађење јесу силна имена и презимена, која је аутор наводио онако како су му остајала у сликама, тако да се са сигурношћу може рећи да је овај рукопис рекордер по њима. Ако претпоставимо да су сви споменути, у неку руку, и јунаци овог нечега што нам је Бјелајац написао, онда нас не би требало изненадити ако истих има више него страница.

Друго изненађење јесте сама композиција рукописа, која би се, уз нека ограничења, могла назвати непланско-планска, јер у појединим тренуцима стиче се утисак да је аутор писао онако како су му неке ствари надолазиле и бјежале, а онда, кад читалац већ изгуби наду у спону, аутор ухвати некакву танану везу коју појачава, док је, опет, скоро не прекине. Наравно да би из тог разлога сви потенцијални читаоци могли да изврше прекомпоновање овог рукописа, али то је само знак да су укуси различити, а о њима, много паметнији, давно су рекли да се не расправља.

Тек, треће изненађење јесте начин писања, односно, без обзира на то што се можда да наслутити о чему ће Бјелајац на сљедећим страницама причати, начин на који он то ради јесте несвакидашњи, пун епизода и епизодица које дају шарм и теми и ликовима без обзира на то да ли су у сврси приче или тек узгред поменути, као свједоци нечега што је прохујало с вихором.

Четврто, ово је између осталог и књига прилога који нису остављени за крај, већ су мање-више складно укомпоновани у цјелину спремну да издржи и јачи суд од мога.

Видљиво је да је аутор покушао, кроз причу о себи, много више да прича о другима, а то није лако постићи. А та прича, ипак, ослања се на сјећање, које понекад зна и да закаже, без обзира на то што нам Бјелајац у овом свом рукопису показује какву меморију има, поготово када се ради о памћењу имена и презимена својих бивших школских другова, радних колега и слично...

Понекад, тај низ је значајан за причу, али најчешће није, и тешко да ће будући читаоци који не познају Ђорђа Бјелајца и који не познају Бањалуку, уопште и прочитати тај подугачки списак, који је у функцији податка да је некад на некој прослави нечега било тридесет другарица и другова (вријеме у којем се радња догађа условило је овакво именовање), а који се у даљем тексту више неће поменути, нити је за њих везана било каква епизода.

Кад смо већ код сјећања, онда можемо рећи да се аутор водио, мада вјероватно и не знајући за њу, оном старом мишљу сер Винстона Черчила да је „сјећање највјештији алхемичар: све што је у прошлости било олово, у садашњости се претвара у злато“, јер ради се напросто о старим добрим временима кад смо били млади.

Стара добра времена?

Све ће ово једном бити стара добра времена, с том разликом да ће ова, захваљујући разним медијима, бити далеко боље „освијетљена“ од оних. Зато је штета што нам аутор приказујући „ону Бањалуку“ није још јаче освијетлио своје дјечачко доба, поготово што је сам створио предуслове да се дубље препусти у ту причу, причу о Бањалуци његовог дјетињства. А та прича, о јуче, кроз данас, то је она права прича и она издваја овај рукопис од оних са сличном идејом написаних у посљедње вријеме. Тај однос „јуче“ и „данас“ и мјерење немјерљивог, превладава у цијелом рукопису и представља ону трајнију вриједност омнибуса.

Омнибус?

Ђорђе Бјелајац је написао један тип мемоарског дневника без навођења строгог датума, вишеструког дневника о временима прошлим и садашњим и вишеструко повезаним с више лабавих веза и једном чврстом везом која се једноставно зове Ђорђе Бјелајац.

Сад, та његова прича може да се зове како год ко хоће, али она у суштини представља омнибус дјелића историје „Чајавца“ и Гимназије, двије градске институције, а кроз њихово преплитање и саме Бањалуке.

Та историја испричана је кроз епизоде, које су понекад зависне, али најчешће независне, понекад потребне, али, понекад, можда, и непотребне и помало хаотичне, међутим, то је већ ствар укуса.

Вјероватно, они који боље познају аутора, у свему што је испричано лакше проналазе везу, ону нит која постоји и када се нама, „обичним“ читаоцима, учини да не постоји, или...

Ђорђу Бјелајцу се свакако не може замјерити да нема стила. Било да пише, било да пјева, било да наводи анегдоте, он зна да упакује, а такви, који знају да упакују, једино имају будућност.

Стил, лакоћа писања и повремено пјевање и најпробирљивијег читаоца довешће до краја, ако крај уопште постоји у једном оваквом рукопису који је од прве до посљедње странице, једноставно, тешко је наћи неку другу прецизнију ријеч, „Орфеј“, и то Орфеј Први.

Јер, све је једна велика анегдота, па и живот.

На крају, препоручујем овај рукопис будућим читаоцима, надајући се да ће, ако га само прочитају они који су у њему поменути, то бити најчитанија књига с ове стране Дрине у посљедњих двадесетак година.

 

Миладин Берић